Dve reči tragikomedije

Jelen Superliga. Ko bi rekao da bi dve tako male reči, mogle da simbolizuju takvu bedu?

muddy-pitch
Foto: Web

Bez želje da zvučim preterano melodramatično, ali ko je poslednji put odgledao čitavu utakmicu JSL, a da pritom nije promenio kanal, opsovao nebrojeno puta, ili napustio prostoriju, da ne bi stradao televizor? Ako se pronalazite u nekoj od ovih kategorija, a pritom je i televizor ostao u jednom komadu, zaslužili ste orden. Ili makar vaučer od 5000.

Stalni “skandali”, režirani rezultati i ratovi saopštenjima, naterali su većinu publike da digne ruke od domaćeg izdanja “najvažnije sporedne stvari na svetu”.  Možda naši klubovi ne poseduju brzu igru Atletika, lucidne pasove Barselone, niti omraženi “bunker” Žozea Murinja, ali zato imamo blatnjave terene, mučne utakmice, oronule stadione i posetu nedostojnu nemačke beton-lige. Morate priznati, i to je nešto. Živo blato JSL, iznedrilo je i najnoviju epizodu sapunice (ah, paradoksa), u trajanju dužem od prosečne indijske serije, pod nazivom OFK – Crvena zvezda. Trenutno svakako najtiražniji, ali ne smemo da zaboravimo, samo poslednji primer svega negativnog u domaćem sportu. Svakako ne i jedini.

Namestanja je bilo uvek, to se najverovatnije nece ni promeniti. Makar ne u skorije vreme. Za to imamo raznih teorija, davno svima poznatih. Ono sto je tužno je činjenica da, kao i sa svim ostalim negativnim elementima u nasoj zemlji, nema onih koji bi se pobunili van društvenih mreža, foruma i eventualnih besnih pisama redakcijama. Indignacija ostaje zarobljena u tastaturi, dok se u tzv. “stvarnom životu” ne menja ništa. Jer oni koji vedre i oblače našim nebom, svakako ne sede za ekranom.

Tužno je i to što se od tih najglasnijih, koji su zapravo u manjini (mada često ne deluje tako), ne čuje glas običnog naroda. Običnog građanina, radnika, navijača koji bi zaista došao na stadion zbog fudbala. Diktiraju nam se život, stavovi, politike. Pa zasto onda ne i navijački duh, na način koji najviše odgovara dobro placenoj manjini?

Kao i sa ostalim većim problemima, treba krenuti od najviših instanci, od krupnog plana, pa se tek onda zaokupljati detaljima. Umesto da pojedinačni slučajevi budu nosioci fame i tiraža, dok ih na naslovnicama ne smene neki novi, svežiji skandali. Ali svi dobro znamo da se značajne promene neće desiti. Barem ne dok nekome to ne bude odgovaralo. A ko je taj “neko”? Ostaje da se vidi. Dok blato ne dođe i do očiju.

Advertisements

2 thoughts on “Dve reči tragikomedije

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s