Finansijska strana medalje

Kada je reč o srpskom vaterpolu, rezultatskih uspona i padova gotovo da nema. Ide se na centar podijuma i najsjajnije odličje. Nakon jednog, usledi drugo, treće i tako u krug. Ide se dotle da je dovoljno gledati konačni rezultat. Pobeda se nikada ne dovodi u pitanje. Tako su treneri naučili njih, a oni nas. Međutim, finansijske nesigurnosti, sastavni su deo našeg najtrofejnijeg sporta. Kao lopta ili kapica.

vaterpolo-6.jpg
Foto: AP

Igrači Dejana Savića, noćas su postali najtrofejnija reprezentacija u istoriji ovog sporta. Srbija je sada šampion Evrope, Sveta, osvajač Svetske lige a od pobede nad Hrvatskom, stigla je i medalja koja se najviše očekivala -olimpijsko zlato.

Dobar učinak za zemlju bez mora, infrastrukture i sistemskog programa. Godinama su se smenjivali igrači. Stariji ostavljajući mesta za mlađe, gladne uspeha i titula, reprezentacija nastavlja svojim tokom… Rezultatski, kao da se ništa nije ni desilo i tako protekle dve decenije. Talenat je nesumnjiv, juniori su prvaci Sveta. S igračkog aspekta, budućnost je makar za sada osigurana. S druge strane, šta ćemo sa logistikom? Hoće li svi ti mladi igrači morati da završe u inostranstvu, u potrazi za daljim razvojem i stabilnom platom? I verovatno najteže pitanje, kada za nekih desetak godina ovi tinejdžeri budu došli pred zasluženu penziju, hoće li biti nekoga da ih zameni?

Ključ stabilnosti je sistem. Finansijski nemamo, dok se igrački, treneri dovijaju da na različite načine obezbede osnovne uslove za treniranje klinaca koji bi jednog dana trebalo da postanu novi Prlainović, Filipović, Nikić. Već godinama snaga igračkog sistema zasenjuje nedostatak onog finansijskog, u čemu se dodatno ogleda vrednost ovog sporta. Vaterpolo je bio i ostao svojevrsna enigma. Srpsko čudo, koje uprkos svim realnim i racionalnim preprekama naizgled neometano plovi dalje, ka novim rekordima i podijumima.

Pitanje je samo dokle će moći tako. Već naredno Svetsko prvenstvo nas čeka u izmenjenom sastavu. Najtrofejniji vaterpolista Slobodan Nikić i srpski kapiten Živko Gocić idu u zasluženu penziju. Kumovi su u seniorskoj selekciji igrali zajedno još od 2003. godine, tokom kojih je Boba stekao 29 medalja uz 354 zvanična reprezentativna nastupa, dok je Žile rasturao protivničke odbrane širom sveta u 363 meča i više nego uspešno predvodio ovu rekordnu generaciju u olimpijski pohod. Iako je tužno gledati kako najbolji odlaze iz ekipe , to je prednost statusa najboljeg. Možeš da odlučiš kada je dosta.

Neko sa manje strpljenja i većom željom za novcem bi odavno produžio dalje. Možda ka inostranom pasošu, boljem tretmanu i redovnim isplatama premija. Tamo daleko, gde plan postoji. Naši delfini su možda mazohisti, možda optimisti ili prosto toliko ponosni na nastupe pod sopstvenom zastavom, da ih u vodi održavaju samo medalje, za koje mukotrpno rade.

U klupskom aspektu je većina ipak morala da se okrene inostranstvu. Italija, Mađarska, Španija, standardne su destinacije za srpske vaterpoliste, koji kao i većina domaćih ,,radnika preko grane” makar tamo ne mora da brine hoće li sve biti kako treba. Jak sistem obezbeđuje konstantan protok igrača, veću šansu za klupskim titulama, boljim primanjima. Logičan sled događaja.

Kod nas se nažalost ne viđaju ni redovna primanja ni dostojni uslovi za trening. Desetine klubova je nestalo sa sportske mape. Nekada fenomenalni Radnički je potonuo, uprkos dobrom kadru, Večiti su godinama pred gašenjem, čak i pri fenomenalnim rezultatima. U poslednjih pet godina, imali smo dva pobednika Lige šampiona (Partizan 2011. i Zvezda 2013. godine), a u svojim šampionskim pohodima su se i jedni i drugi borili sa mnogo većim protivnicima od onih u bazenu. Igralo se bez plate, u hladnom i zastarelom, bez izgleda da se to promeni. Nije se znalo da li će imati gde da se vrate narednog meseca. Nedugo po osvajanju najvećih klupskih titula, najbolji igrači su ipak morali preko. Sasvim razumljivo.

Posle osvajanja olimpijskog zlata, odjeknule su reči Andrije Prlainovića:

,,Znate sve šta treba, ne moramo mi sportisti da se zameramo političarima, ministrima i vrhu države. U Srbiji vaterpolo skoro ne postoji, (znate) da su pred stečajem svi vodeći klubovi. Nemam šta da dodam na to… Mi smo sa svoje strane uradili što možemo.”  -prenos je tada brzinski vraćen u studio. Istina valjda boli, čak i kad je svima odavno poznata.

A vaterpolisti? Oni su nešto posebno. Za njih je odlazak za takmičenje odlazak po zlato, ne samo puko učestvovanje. Uradili su sve najbolje, više nego što su morali i znatno više od bilo koga drugog potencijalno postavljenog u ovakve uslove. Od blata (i hladne vode) do zlata. Šampionat za šapionatom. Uvek isto, uvek prvi, a ipak u želji za rastom i boljitkom, ličnim, timskim, klupskim. Nažalost nikada ne zasluživši više od rukovanja i suvoparnih čestitki, bez kojih se svakako može i treba. Acta, non verba, dragi moji odgovorni. Delfini su svoj posao završili.

Advertisements

2 thoughts on “Finansijska strana medalje

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s